Nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno

Odmah da razjasnimo, ne živim u Beogradu i nemam nikog tamo osim par prijatelja i poznanika. Udaljen sam više od 250km i većina stvari koje se tamo dešavaju me ne dotiče direktno, niti ima nekog uticaja na uzbudljive događaje ovamo južnije (ako u uzbudljivo računate svakakve nebuloze kojima svakodnevno svedoče Nišlije, Vranjanci, Leskovčani i ostali). Međutim povremeno saznam za ponešto što mi razvali takvu mentalnu šamarčinu da ne mogu da se opasuljim ceo dan od neverice. A tiče me se, jer je Beograd glavni grad ove zemlje, i ako se tamo dešavaju svakojake gluposti, šta možemo da očekujemo od drugih gradova i odakle da očekujemo nešto pozitivno ako ne od najvećeg? Ovog puta, u neverici se kiseli kazna za Filipa Vukšu, mladića koji je sa grupicom prijatelja ofarbao dva stajališta gradskog prevoza i tako valjda nepovratno uništio izanđali retro-truležni stil beogradskih stanica, prepoznatljivi znak brige koju gradski Sekretarijat za saobraćaj poklanja javnom prevozu u gradu.

Profesionalci iz ministarstva finansija

Sada već bivši, ali samo želim da se osvrnem na dva podatka o ljudima koju su radili sa donedavnim ministrom finansija Krstićem iz članka koji se pojavio na B92.

Kratko o ostavci ministra Krstića

Ministar finansija Lazar Krstić danas je podneo ostavku na tu funkciju.

Razlog je neslaganje sa premijerom Vučićem oko mera reformi, konkretno smanjenja penzija i plata, poskupljenja struje i otpuštanja 160 000 radnika viška iz javnog sektora.

Međutim, Krstić neće potpuno "otići" iz Vlade. On će učestvovati u rebalansu budžeta (hoho, već?) i verovatno će ostati kao savetnik. Dakle, nije otišao, samo je promenio naziv funkcije.

Tu nastaje problem, jer ako je Krstić otišao jer se ne slaže sa politikom AV, on će ipak ostati da ga savetuje - oko te iste politike sa kojom se ne slaže.

Samo ovo je dovoljno da se vidi da je u pitanju obična farsa, predstava i marketinški cirkus da se smiri narastujeće nezadovoljstvo. Vučić je ponovo ispao zaštitnik radnika i penzionera, sačuvao ih od zlog Krstića koji je hteo da im zavuče ruku u džep. Ipak, smanjenje penzija i povećanje cene struje bi premijer verovatno podržao, međutim, nije spreman da se odrekne partijskog viška koji glasa za njega u strahu za svoj državni posao.

Premijer nije propustio ni da spomene (ponovo) kako je prethodna vlast (ona iz 2005.), i njihov zakon o radu, kriv za stanje u privredi. Dokle će premijer optuživati prethodne vlade za sve što ne valja, ostaje da vidimo.

A u međuvremenu, Vlada je usvojila nacrt novog Zakona o radu, bez javne rasprave. Niko ne zna šta piše u njemu, osim njih. Vulin je ponosan na taj zakon, kaže. Neki sindikati protestuju, ali intenzitet nije ni blizu onog od pre izbora, kada je Radulović pokušao da progura sličan zakon. Uskoro će biti poslat u Skupštinu na glasanje i izglasaće ga vladajuća većina. Ostali poslanici i ne moraju da znaju ništa pre toga.

Mi ostali ne moramo da znamo ništa ni tada. Naše je samo da se složimo sa Velikim Vođom mekog srca.

Kad je teško, ti na Južni tok navali

Dugo ste čekali, počnite. Pa stanite, ne moramo baš tako brzo. Znači, skroz obustavi, otišle kamere, ne mora više ništa da se radi.

Ovako je otprilike tekla gradnja Južnog toka kroz Srbiju. Predsednik je svečano otvorio radove, zavarili nekoliko puta, malo ruski, pa malo srpski majstor. Taj novembarski dan je označio početak velikog projekta vrednog 1,7 milijardi evra, potpisano je čak  tri ugovora, dirljive reči su pale i zatitrale su suze u nekim očima. Konačno se Putin autovao kao (topli) brat srpskog naroda i predsednik svima poželeo sreću "na mnogaja ljeta".

A onda je sve stalo, var se ohladio, radnici i zvaničnici se pokupili odmah posle kamera, ostao samo čuvar da odgovara na pitanja i češkanja glave zbunjenih prolaznika. Stanje je dodatno pogoršala Bugarska kada je objavila da prestaje sa gradnjom njihovog dela Južnog toka, istina pod pritiskom EU.

Juče je u Moskvi potpisan još jedan ugovor, četvrti, ako ja dobro brojim, ne računajući neke tamo sporazume od pre. Ponovo se probudila nada da ćemo imati još jednu veliku investiciju, nešto veću od prethodno najavljivane, sada vrednu 2,1 milijardu evra. Rok izgradnje - do kraja 2016. Taman da završimo onu famoznu kulu u Beogradu na vodi, pa da se tamo proslavi što ćemo imati neke cevi ukopane u zemlju od jedne do druge granice, koje ne služe ničemu. A onda ćemo čekati da EU reši svoje sporove sa Rusijom, pa da se neko spoji na te cevi, sa obe strane. Ako to propadne, uvek možemo da ih pretvorimo u tranzit za azilante, prođu kroz zemlju, a da ih niko ne vidi, i mirna Bačka. Ili kao odvod za kišnicu! Mogućnosti su neograničene.

Ali i ako se ne završi to tada, pa nije kraj sveta. Kad ponovo najave poskupljenje struje i telefona, novo povećanje poreza, nove teške reforme... pa potpisaćemo još neki ugovor, nije problem. Peti, pa i šesti ako treba. Biće ti ugovori još vredniji, 3 ili 4 milijarde, nema smisla da sitničarimo u milionima, taman da zaboravimo sve ostalo.

E sad, ako su ugovori kojima je trebala da počne gradnja potpisani još u novembru prošle godine, nije mi baš najjasnije šta se čekalo do sada? Molim da oprostite mojoj neukosti, ali stvarno mi nije jasno. Ali valjda Alek zna najbolje. On je lično putovao u Moskvu sada, iako je Bajatović oba četiri puta potpisivao ugovore.

         Dugo ste čekali, počnite. Ponovo. Do sledećeg puta.

Strani investitor se po sajtu poznaje

    Ne mogu da budem potpuno siguran, ali mi se čini da vlast pokušava da ovu zemlju pretvori u neki raj za pranje sumnjivog novca. To je jedno od objašnjenja za iznenadno pojavljivanje svakakvih sumnjivih kompanija koje obećavaju milijarde i milijarde, a da malo ko o njima zna nešto. S obzirom da nemam načina da saznam više informacija o kompanijama u nastavku teksta, odvažiću se da o njima sudim na osnovu onoga što je dostupno - njihovim zvaničnim web stranicama. Nije najpouzdaniji metod, ali u informacionom dobu ozbiljne kompanije ne dopuštaju sebi da imaju bilo kakve sajtove, jer je to most između njih i ostatka sveta, koji ako se neozbiljno shvati može doneti štetu.

Setimo se samo kompanije Securum Equity Partners International koja je planirala da napravi najveći solarnu farmu na svetu kod nas. Projekat je najavljivan kao najveća investicija u to vreme, pomoću koje ćemo postati vodeća sila u alternativnim izvorima energije. Međutim, OneGiga projekat je propao u avgustu 2013. godine, kada je SEPI najavio da se povlači i tražio 160miliona evra odštete zato što država navodno nije obezbedila adekvatno zemljište za postavljanje solarnih panela. Još tada se podiglo pitanje o pravim namerama tog dogovora i porekla kompanije, između ostalog i zbog njihovog sajta koji nije sadržao praktično nikakve informacije o poslovanju ili o bilo čemu drugom. Sve što smo dobili su bila obećanja vlasti o ulaganju od 3 milijarde (da, poslednjih par godina baratamo samo milijardama evra), a onda smo umesto solarne elektrane dobili tužbu. Doduše, njihov sajt izgleda najbolje u odnosu na ono što sledi.

Eto, kad smo već tu, šta je bilo sa tom tužbom? Jesmo li dogovorili vansudsko poravnanje? Ili je sve samo bio blef da se izvuku milioni evra od države? Osim najave tužbe, ne sećam se nikakvih vesti o ovome.

Dalje, tu je svima dobro poznat slučaj "Beograd na vodi". Vlast nam obećava investicije od više milijardi dolara, čitav jedan megalomanski kompleks na obali, čiji će zaštitni znak biti kula od preko 200 metara, pa čak i operu. Problem je što mi ne znamo koje su Alabarove namere, jer želja da se gradi ogromni tržni centar u zemlji gde ljudi preračunavaju koliko para im ostaje kada kupe toalet papir je u najmanju ruku sumnjiva. Takođe ne znamo ni sa kakvom to kompanijom treba da uđemo u partnerstvo, s obzirom da je Eagle Hills osnovana pre samo par meseci, isključivo za ovaj projekat. Koliko je kompanija ozbiljna možemo delimično videti i po njihovom sajtu koji je samo jedna velika slika sa generičkim logotipom i generičkim tekstom koji treba da nas ubedi koliko su oni u stvari ozbiljni.

Treći primer je izvesna ruska kompanija United Group, kojoj treba da prodamoŽelezaru Smederevo za 1 dolar. Tu istu železaru je država otkupila od US Steel-a takođe za 1 dolar. Dok se oni tako dobacuju likom Džordža Vašingtona i kompanijom u problemima, pogled na sajt United Group-a ne uliva nimalo poverenja jer izgleda kao da je postavljen na brzinu zbog generičkog lorem ipsum teksta, koji jedino služi kao placeholder u fazi razvoja nekog sajta i trebalo bi da se zameni pravim sadržajem jednom kada sajt bude online. Međutim, ovaj sajt osim početne stranice prepune ovog teksta nema više ništa. Silni linkovi u gornjem i desnom meniju ne vode nikuda. Osim teksta koji nam kaže da "koristimo njihovo vreme da uštedimo naš novac" nema ničega.

Da li su to kompanije koje planiraju ozbiljno poslovanje, a ne mogu izdvojiti ni par stotina evra za solidan sajt kojim će se predstaviti običnim ljudima? Ili im to nije ni bitno, jer su se povezali sa vrhom vlasti i žele da okrenu, možda čak legalizuju, milione?

Šta će biti sa Eagle Hills i United Group, ostaje da vidimo. Da li ćemo proći kao sa SEPI ili će ipak poslovati bolje i ispuniti obećanja su pitanja na koje nas odgovor čeka u možda ne tako dalekoj budućnosti.

A vi pamtite, pa se setite ovoga ako stvarno nikne ta kula od 200m (a neće), ili Železara počne pozitivno da posluje (a neće), pa me podsetite i recite da nisam bio u pravu.

P.S. Ako imate još neki primer za kompanije koje su sumnjive zbog loših sajtova, ostavite komentar.

Stand-up Vlada

U internet komunikaciji postoji nešto što se zove Poov zakon. Taj zakon kaže da je nemoguće napraviti parodiju ekstremizma ili fundamentalizma koja neće biti shvaćena kao pravi ekstremizam tj. fundamentalizam, osim ako nedvosmisleno ne naglasite da se radi o humoru. Ukratko, ako kažete nešto sarkastično, bez naglašavanja da je u pitanju šala, taj komentar može biti shvaćen ozbiljno. Poov zakon je formulisan nakon debata sa verskim fundamentalistima na internetu, ali ne mora da se odnosi samo na religiju. U neposrednoj komunikaciji licem u lice, sarkazam se lako primećuje preko govora tela. Klimanje glavom, grimasa na licu, osmeh, evolucija nas je naučila da pročitamo sijaset pokreta sagovornika. Međutim, na internetu, gde osim reči najčešće nemamo takav pomoćni "rečnik" za tumačenje, stvari nisu tako jednostavne.

Ipak, na internetu smo već navikli da očekujemo trolove i da ih u većini slučajeva prepoznamo, ali šta kada pročitate izjavu nekog političara ili zvaničnika u drugim depersonalizovanim medijima kao što su novine ili internet portali koji prenose vesti, a ta izjava je toliko besmislena i kontradiktorna da ostanete u čudu da li je neko sve to ozbiljno mislio ili je sve samo neslana šala? Nemate mogućnost da ga pogledate u lice, a u člancima i tekstovima niko ne stavlja smajlije ili piše na kraju "ma samo se zezamo". Naravno, pretpostavite da su mislili ozbiljno, ali sama izjava i predmet članka su toliko neverovatni da i dalje ne znate šta je istina. Ionako tanka granica između parodije i iskrene izjave bledi i više ne znate da li je u pitanju prava vest ili je neko ponovo pokupio informacije sa Njuza.

Tako je samo u prethodnih nekoliko dana bilo par neverovatnih izjava za koje vam treba ozbiljno mentalno naprezanje da bi odgonetnuli da li je proizvođač tih reči samo dobar komičar ili labilna osoba koja je izgubila dodir sa realnošću.

Tako nam je predsednik države lično pre neki dan poručio da se "ne treba držati zakona kao pijan plota". Hvala predsedniče na iskrenosti, ali mi zaista nismo sigurni da li ste Vi ozbiljni ili ste samo udisali neka isparenja tamo po Obrenovcu. Kako mi da shvatimo to što nam predsednik države poručuje da zakon može a i ne mora da se poštuje, kako kad? Da li mogu ja, ako me zaustavi saobraćajna policija, a prekoračio sam brzinu, na primer, da kažem "hej ljudi, pa ne moramo se držati zakona baš uvek, ionako nema nikoga na putu"? Ili to samo važi za nelegalnu gradnju vikendica i ugrađivanje sponzora i prijatelja u poslove u Ubu i Svilajncu koji će se platiti iz državne kase?

Kako mi da shvatimo i to što nam je Vaš doskorašnji partijski drug, a naš sadašnji premijer, rekao da ako neko ima 3 milijarde, možemo zaobići sve zakone i uraditi ono što on hoće? Da li je to direktno opravdanje korupcije, da onaj koji dovoljno plati dobija poseban tretman ili je on samo stand-up komičar koji testira našu sposobnost da prepoznamo njegov humor?

Njima dvojici se pridružuje i Kori Udovički, kao dostojna konkurencija u neverovatnim izjavama. Tako je danas rekla kako se za novi Zakon o radu odlučilo kroz izbore, a ne kroz uobičajeni postupak. Ništa Skupština, ništa javna rasprava, procedura, valjda su ovi iz SNS-a nosili predlog tog zakona pod miškom u predizbornoj kampanji i svi su znali šta u njemu piše, pa je tako pola od polovine glasalo za njega. A ne, čekajte, umalo da zaboravim, pa SNS nam je na izborima rekao da glasamo ZA ili PROTIV tog zakona, a oni su bili na strani PROTIV. Pored toga, mi još ne znamo šta tačno piše tamo.

Ministar inostranih poslova Dačić nastavlja ovu predstavu apsurda izjavama da mu ništa nije čudno što nas strane službe prisluškuju. On je toliko "protiv te prakse", da će sačekati sa reakcijom ili nedobog protestom neko vreme, otprilike zauvek.

Da ne spominjem ministra Krstića kome treba dati Nobelovu nagradu za ekonomiju ukoliko Vučićeve, pardon Krstićeve, ideje koje se protive svakoj logici i ekonomskom principu o prikupljanju poreza i smanjenju sive zone uspeju. Da podsetim, gosn Krstić želi da povećanjem poreza pospeši njihovo prikupljanje, jer problem leži u tome što ga ljudi ne plaćaju. Da predstavim to plastično: zamislite da imate mnogo ljudi koji nemaju novca da plate hleb, pa su prinuđeni da ga ukradu. Laza bi taj problem rešio tako što bi povećao cenu hleba i stavio čuvare sa palicama koji  imaju zadatak da biju ako se ne plati nova cena. I verovao bi kako će ljudi biti zadovoljni i da neće prestati da jedu hleb ili da ga neće nabavljati od drugog. Kad bolje razmislim, verovatno će uspeti da smanji sivu zonu jer će sve iz nje oterati u poslovanje na crno.

Za kraj sam ostavio najapsurdniju od svih apsurdnih vesti u poslednje vreme, odluku Udruženja osiguravača Srbije da povećaju iznos obaveznog osiguranja od autoodgovornosti za tričavih 45%. Oni su, između uvođenja naknade od 5% za zdravstveno osiguranje i podizanje limita za isplatu šteta, kao razlog za povećanje stavili i „značajan uticaj primene bonus-malus sistema“. Po tom sistemu, vozači koji su prouzrokovali nesreću u prošloj godini prouzrokovali nesreću i štetu plaćaju veću premiju osiguranja, dok oni koji nisu plaćaju manje. Osiguravajuće kuće imaju problem sa ovim jer:

"skoro svi vozači poštuju zakon i ne prave sudare". 

OK... ne kapiram baš kako to loše utiče na njih. Pored toga dalje dodaju: 

"Zašto bismo mi trpeli manje prihode zbog toga što oni ne prave prekršaje?"

Zaista, zašto biste vi trpeli manje prihode zbog savesnih vozača? Ali čekaj malo, to nema smisla. Ako ima više savesnih vozača i manje nesreća, to znači da su vam i rashodi manji, jer pokrivate manje troškova, zar ne? Međutim, pitanja da li su oni ozbiljni ili nas zajebavaju se samo nagomilavaju posle izjava kao što je:

"2004. godine u Srbiji u velikom broju vozili jugići, što znači da su i odštete bile male, a sada se voze bolji automobili pa su i odštete veće, čak i ako se ne povećava broj nesreća."

Ovo, naravno, i dalje nema apsolutno nikakvog smisla. Uzevši u obzir sve ove besmislene razloge, kako je uopšte moguće da je NBS odobrila povećanje premije? Da li i jedni i drugi pripadaju istoj cirkuskoj grupi, pa se razumeju međusobno?

Izgleda da Poov zakon kod nas ne važi samo za verske fundamentaliste i internet, kod nas se on odnosi i na izjave političara, koji očigledno više nisu sigurni da li je ovo stvarni svet ili je crna komedija u kojoj možeš reći bilo šta, a da to ne izazove značajniju reakciju publike.

Ali, TIŠINA TAMO I SLAVITE BEOGRAD!

Doktorska disertacija Nebojše Stefanovića (pdf)

S obzirom da je sajt Peščanika na kome je originalni fajl postavljen skoro nemoguće otvoriti, ovde imate linkove na kojima možete pročitati doktorsku disertaciju Nebojše Stefanovića.

Rad postavljam ovde da bismo rasteretili Peščanikov server, pošto očigledno napadi još uvek traju i biće tako dok se ne slegne prašina. Kako su veoma uporni, najbolje je da imamo više izvora sa kojih se može pročitati disertacija.
Koliko god pokušavali da ovo gurnu pod tepih, svaki diplomski, master i doktorski rad bi trebalo da bude javan i dostupan svima.

S tim na umu, izvolite sledeće linkove:

Nebojša Stefanović - doktorska disertacija (box.com, 16,9 MB)

Nebojša Stefanović - doktorska disertacija (dropbox, 16,9 MB)


Stari linkovi: PDF doktorske disertacije Nebojše Stefanovića, koju je Megatrend Univerzitet ustupio novinarki CINS-a Anđeli Milivojević 4. aprila 2014. (dropbox, ~137 MB)

Download (box.net, ~137 MB)

Originalni link na Peščaniku (430 MB)

Stručna javnost u odbrani doktorske disertacije Nebojše Stefanovića

Jer oni su učili neke velike škole i znaju bolje od ostalih.

Stručnjaci, odozgo na dole:
1. Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije
2. Srđan Verbić, ministar prosvete
3. Snežana Đorđević, profesorka na Fakultetu političkih nauka
4. Mića Jovanović, rektor univerziteta Megatrend

Backup: Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića

Tekst je u celosti prenet sa Peščanika, za svaki slučaj.

Autori: dr Uglješa Grušić (docent / lecturer, Univerzitet u Notingemu), dr Branislav Radeljić (vanredni profesor / senior lecturer, Univerzitet Istočni London) i Slobodan Tomić (doktorant, Londonska škola ekonomije i političkih nauka)

NAPOMENA: Sumnjive diplome, prvenstveno one stečene kao plod nepotizma ili korupcije, su među gorućim problemima visokog obrazovanja u Srbiji. Ovaj problem doprinosi teškoćama u kojima se naša zemlja nalazi – negativna selekcija, odliv mozgova, urušavanje sistema vrednosti, neinventivna i nekompetitivna ekonomija itd. Država i društvo moraju njime ozbiljno da se pozabave. Za početak, oni koji krše akademske i pravne norme moraju da odgovaraju. Međutim, nadležne institucije godinama ćute, pa preostaje da se mi kao građani pozabavimo ovim problemom.

Cilj ovog teksta je poziv na odgovornost, a ne lična diskvalifikacija ili nanošenje političke štete. Tokom pisanja teksta konsultovali smo više stručnjaka iz akademskog sveta kako bismo svoje tvrdnje višestruko verifikovali. Tekst se ne bavi političkim kontekstom. Planiramo da u budućnosti nastavimo analizu sumnjivih doktorskih disertacija i master radova javnih ličnosti, iz svih partija.

Srbija je preplavljena sumnjivim diplomama, kojima se ponose razni političari i partijski funkcioneri. Najpre kao građani, a potom i kao naučnici i prosvetni radnici koji imaju iskustvo u pisanju i mentorisanju doktorskih disertacija, odlučili smo da podvrgnemo stručnoj analizi sumnjive diplome javnih ličnosti. Krećemo od najupadljivijeg i najsvežijeg slučaja – bivšeg predsednika Narodne skupštine Srbije, a sada ministra unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije, Nebojše Stefanovića. Prema zvaničnoj biografiji, ministar Stefanović je 2011. godine stekao zvanje magistra ekonomskih nauka na Megatrend univerzitetu, da bi juna 2013. godine, na istom univerzitetu odbranio doktorat. Tema doktorske disertacije je “Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom (primer grada Beograda)”.

Doktorske studije sa izradom disertacije obično traju od tri do pet godina i odlikuje ih mukotrpni rad i velika posvećenost. Doktorant mora da iščita na stotine naučnih članaka i knjiga, da se detaljno upozna sa stanjem oblasti koju istražuje, da savlada metode naučnog istraživanja i pronađe adekvatan metodološki pristup kako bi realizovao svoj naučni doprinos. Uz sve ovo, od doktoranta se očekuje da daje delove nacrta svoje disertacije mentoru na čitanje i komentarisanje, da posećuje naučne konferencije na kojima izlaže svoj rad i ideje, da taj rad i ideje objavi, da učestvuje u životu naučne zajednice kroz analizu radova drugih doktoranata. Kako je onda ministar Stefanović uspeo da u tako kratkom periodu doktorira, kada smo svakodnevno imali prilike da ga gledamo na televiziji kako rukovodi radom Narodne skupštine?

Na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja, Megatrend univerzitet je Anđeli Milivojević, novinarki Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, omogućio uvid u doktorski rad Nebojše Stefanovića, nakon čega je i nama dostavljena kopija. Detaljna analiza pokazuje da rad obiluje plagijatima, što je težak akademski prekršaj, a uz to još ne ispunjava ni uslove za uspešnu doktorsku disertaciju.

Plagijat je čin preuzimanja nečijeg pisanog rada ili ideje bez navođenja izvora, tj. priznavanja tuđeg autorstva. Drugim rečima, plagijat je akademska krađa. Pravila o akademskim prekršajima Londonske škole ekonomije i političkih nauka, na primer, propisuju da svaki pisani rad mora biti delo samog studenta. “Citati se moraju staviti između navodnika ili u poseban paragraf i njihov izvor se mora navesti. Parafrazirani materijal se mora označiti. Povreda ovog zahteva, namerno ili slučajno, ili predstavljanje rada drugih kao svog, je plagijat.” Sankcija za plagijat u doktorskim disertacijama je najstroža od svih akademskih sankcija i podrazumeva nedodeljivanje ili oduzimanje zvanja doktora nauka, uz mogućnost oduzimanja prava na žalbu višem univerzitetskom telu i izbacivanje sa univerziteta.

Univerzitet Harvard pojašnjava, u svom uputstvu o citiranju, da postoje dve vrste plagijata – doslovni i mozaički. Doslovni plagijat je kopiranje tuđih rečenica, a mozaički je preuzimanje delova tuđeg rada uz prepravke kako plagijat ne bi bio identičan originalu. Obe vrste plagijata su strogo kažnjive. Profesor Sima Avramović, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i bivši predsednik Saveta Univerziteta u Beogradu, takođe navodi dve vrste plagijata (15. januar 2012,Novosti). Prvi je uzimanje tuđih ideja, a drugi uzimanje delova iz različitih tekstova, bez navođenja autora. Obe vrste plagijata su neprihvatljive i kažnjive, dodao je profesor Avramović, ističući da su društveno-humanističke nauke naročito podložne plagijatima.

Doktorat ministra Stefanovića obiluje plagijatima. Dok su pojedini delovi njegove disertacije doslovno kopirani iz tuđih radova, bez odgovarajućeg navođenja, drugi su “mozaičkog” tipa. Navodimo samo nekoliko iz mnoštva primera:

– na strani 14 ministar Stefanović piše o samoupravi u Italiji i, između ostalog, kaže: “Nadzor nad radom lokalne samouprave, osnosno aktima opština i provincija, vrši nadzorni odbor regije, koji može imati svoje pododbore za određena upravna područja. Odbore čine eksperti…” – preuzeto bez navođenja iz knjige Decentralizacija kao polazište daljeg razvoja Srbije – priručnik, koju su Dejan Vučetić i Dejan Janićijević objavili 2006. godine, koji na strani 94 pišu: “Nadzor nad aktima provincije i opštine sprovodi nadzorni odbor regiona, koji može imati pododbore za različite upravne oblasti. Jedan takav odbor najčešće je sastavljen od eksperata…“;

– na strani 35 ministar Stefanović piše o Moldaviji – preuzeto sa strana 279 i 280 iz zbornikaJačanje lokalne vlasti, koji je uredila Emilia Kandeva 2002. godine, a koji se ovde ne navodi;

– na strani 48 ministar Stefanović piše o Austriji – parafrazirane strane 15 i 16 iz publikacije “Priručnik za uključivanje građana i civilnog društva u procese odlučivanja” autorke Snežane Đorđević iz 2011. godine, koja se ne spominje;

– na strani 57 ministar Stefanović je plagirao deo 16. strane publikacije Lokalna agenda 21: uvod u planiranje održivog razvoja, koju je Slobodan Milutinović objavio 2004. godine;

– na strani 59 ministar Stefanović piše sledeće: “Nerazvijene zemlje su osetljive na ograničenja u privrednom razvoju, jer su suočene sa nedostatkom potrebnih resursa, posebno kapitala i novih tehnologija”. Ovo je kopirano iz teksta Milane Mrkalj “Menadžment u funkciji održivog razvoja” iz 2012. godine, gde na strani 468 piše: “Nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju su posebno osetljive na ograničenja koja njihovom privrednom razvoju postavlja ubrzani rast populacije i nedostatak potrebnih resursa, najčešće tehnologije i kapitala“;

– na strani 61 ministar Stefanović započinje novo poglavlje tako što kaže: “Osnovni uslov za efikasan menadžmenta (sic!) je demokratizacija upravljanja i angažovanje sposobnih kadrova za izvršavanje kompleksnih poslova i zadataka u lokalnim samoupravama”. Ovo je prepisano iz rezimea teksta Mehmeda Avdagića, Maje Radić i Dževade Avdagić “Demokratizacija menadžmenta u procesima promjena” iz 2012. godine u kojem stoji: “Jedan od osnovnih uslova za djelovanje menadžmenta promjena je demokratizacija upravljanja i okupljanje najsposobnijih kadrova za izvršavanje delegiranih poslova i zadataka“;

– na strani 77 rad ministra Stefanovića sadrži plagirane delove iz knjige Modeli lokalne organizacije lokalne samouprave: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Srbija, koju su uredili Zdravka Zlokapa i Dušan Damjanović 2008. godine;

– na strani 120 ministar Stefanović piše: “Najveće učešće javnih prihoda imaju Švedska (60%), Francuska (54%), i Danska (49%), dok najniže (ispod 20%) imaju Nemačka, Italija, Irska…” – svi ovi podaci su prepisani sa strane 27 iz zbornika Reforma sistema finansiranja lokalne samouprave, koji su uredili Antony Levitas i Gábor Péteri, a objavljen je 2004. godine, i ovde se ne navodi; takođe, ministar Stefanović na istoj strani dodaje “Učešće sopstvenih javnih prihoda u ukupnim lokalnim prihodima je ispod 25% u većini savremenih država (Mađarskoj – 32%, Poljska – 33%, Slovenija – 34%…” – svi ovi podaci su opet plagirani sa strane 28 iz gore navedenog zbornika;

– na strani 146 ministar Stefanović je plagirao uvodne delove sa strane 257 članka “Organizacione mogućnosti za poboljšanje procesa upravljanja ljudskim resursima u državnoj upravi” Srđana Isakovića i Lidije Marković iz 2012. godine; njegova čitava dalja diskusija o pobrojanim instrumentima je preuzeta iz ove publikacije;

– na strani 149 ministar Stefanović je preuzeo deo prvog pasusa sa strane 10 iz knjige Lokalni ekonomski razvoj – evropski putokaz ka modernoj lokalnoj samoupravi, koju su Vanesa Belkić i Milica Hrnjez objavile 2010. godine, a ovde se ne spominje;

– na strani 170 ministar Stefanović je plagirao tekst sa 74. strane knjige Efikasan opštinski menadžer, koju je izdao CeSID 2007. godine.

Većina gore pomenutih publikacija čak nije ni navedena u spisku literature na kraju ministrovog rada.

Što se tiče ostalih kriterijuma neophodnih za uspešnu doktorsku disertaciju, ostaje nejasno kako je ministar Stefanović stekao pravo da brani doktorat samo dve godine nakon sticanja zvanja mastera. Pravilnik o postupku primene i uslovima za odbranu doktorske disetacije Megatrend univerziteta propisuje da kandidat “pravo da brani doktorsku disertaciju stiče u VI semestru” pošto “položi sve ispite propisane nastavnim planom i programom doktorskih studija” (član 2). Pošto je ministar Stefanović okončao master studije tokom 2011. godine, on u trenutku odbrane doktorske disertacije nije mogao imati više od pet celih semestara provedenih na doktorskim studijama.

Ministrov rad ne ispunjava ni minimalne tehničke standarde. Doktorat sadrži nedopustivo mali broj fusnota u samom tekstu, samo 41, od kojih čak 29 upućuje na svega dva zbornika radova o uporednim iskustvima lokalnih samouprava koje je izdala Magna Agenda. Jednako je problematično i to što se autor u radu poziva na izvore koje ne navodi konkretno (navodimo jedan od brojnih primera – na strani 58 ministar Stefanović kaže “Evropska komisija je 2001. godine usvojila novu strategiju održivog razvoja, koja je razmatrana na više sastanaka u narednom periodu”, ali ne precizira na koju strategiju i sastanke misli).

Rad ministra Stefanovića je daleko ispod standarda doktorata u pogledu sadržine i naučnog doprinosa. On ne nudi pregled stanja svoje naučne discipline, ne objašnjava ključne debate i dosadašnje empirijske nalaze, ne objašnjava glavne argumente i kako njegov rad pravi korak dalje u nauci (kroz otkrivanje novih zakonitosti, dokazivanje, opovrgavanje ili reformulisanje dominantnih teorija, iznošenje originalnih empirijskih nalaza koji daju relevantne zaključke itd.). Kako je onda moguće da je komisija odobrila jedan takav rad imajući u vidu da pravilnik Megatrenda propisuje da “Doktorska disertacija treba da sintetizuje iprimeni stečena znanja da bi se, uz originalan naučni doprinos oblasti kojoj pripada tema doktorske disertacije, rešio konkretan teorijski ili praktičan ekonomski problem. Doktorska disertacija sadrži pregled dosadašnjih naučnih dostignuća iz oblasti kojoj tema pripada a na kojima će kandidat graditi naučni doprinos oblasti” (član 10)?

Dalje, tema doktorata ne odgovara u potpunosti onome što je u njemu i napisano. U naslovu disertacije grad Beograd je naveden kao studija slučaja. Međutim, sadržaj ukazuje da se samo jedno od 16 poglavlja konkretno bavi Beogradom (13. poglavlje je u sadržaju najavljeno pod nazivom “Istraživanje – studija slučaja na primeru grada Beograda”). Da iznenađenje bude veće, stvarni naziv poglavlja 13, koje počinje na strani 148 disertacije, je drugačiji! Ono glasi: “Upravljanje ekonomskim razvojem lokalne samouprave u Srbiji”. Budući da nijedno poglavlje nije fokusirano na grad Beograd, rad ministra Stefanovića ne zadovoljava uslov koherentnosti jer se njegova tema i ono što je zapravo napisano ne poklapaju.

Po pitanju metodologije, autor navodi na strani 11 da će primeniti “deduktivni, induktivni, komparativni, sintetički, i analitički metod”, bez objašnjavanja kako će svaki od njih biti korišćen, niti njihove prednosti i mane u datom kontekstu. A onda se kaže da će se koristiti i “multipla multivarijantna regresiona analiza ili Spirmanova formula, u zavisnosti od fenomena”. Ukratko, regresiona analiza je kvantitativna metoda kojom se meri uticaj jednog ili više faktora na određeni fenomen. Da bi se sprovela, potrebni su podaci koji predstavljaju indikatore tih faktora. Međutim, u Stefanovićevom radu ne postoji nijedan deo sa takvim kvantitativnim podacima, pa logično – nema ni regresione analize.

Rad, međutim, obiluje površnim i suvišnim prepričavanjem iskustava lokalnih samouprava drugih evropskih zemalja, koje je daleko od ozbiljne komparativne analize. Čitav doktorat je zapravo deskriptivnog karaktera, sa eklektičkim spajanjem raznih opisa koji niti daju smislenu celinu, niti sadrže istraživačku vrednost. Autor ne navodi kako je došao do hipoteza, zašto su one bitne, niti izvodi njihove provere i valjane analize. Neke od “hipoteza” su čiste tautologije (na primer, “efikasnija lokalna samouprava – veća ekonomičnost u radu”). Stoga zvuči neverovatno da Profesor Mića Jovanović, rektor Megatrenda, daje disertaciju ministra Stefanovića svojim doktorantima “kao primer izuzetno dobrog rada, posebno u oblasti metodologije naučnog istraživanja” (30. april 2014, Pressonline).

Poenta ovog teksta nije da dobar političar ili partijski funkcioner treba da ima dobar doktorat, već poziv na odgovornost. Osoba koja je spremna da “progura” kao doktorat naučno bezvredan rad koji ne ispunjava minimalne kriterijume nije podobna da obavlja javnu funkciju. Pristupanje Evropskoj uniji je strateški prioritet Vlade Srbije. Ugledajmo se onda na evropske primere. Anet Šavan, bivši nemački savezni ministar obrazovanja, je morala da podnese ostavku u februaru 2013. godine, nakon što je dokazano da je plagirala doktorat. Istu sudbinu je 2011. godine doživeo i Karl-Teodor zu Gutenberg, tadašnji nemački ministar odbrane i najbliži saradnik kancelarke Angele Merkel. U Mađarskoj se sličan slučaj desio sa bivšim predsednikom Pal Šmitom 2010. godine. U svom ekspozeu Narodnoj skupštini, predsednik Vlade Aleksandar Vućić naveo je da je zabrinjavajuće što “školovani kadar koji ostaje [u Srbiji] u velikoj meri ima diplome sumnjivog kvaliteta zahvaljujući urušenom obrazovnom sistemu”. Evo prilike da predsednik Vlade i ostale nadležne institucije reaguju, i reči potkrepe delima.

Izvor:
Peščanik.net, 01.06.2014.

Grupa autora

Doktorat na Megatrendu - For Dummies

Ne bih da vas zadržavam previše, pročitajte sami, ako već niste.

Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića (Peščanik)

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

Akuzativ

Aleksandar Sekulić - 2389

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović - Piskaralo

Anita Mitić

Belgrade Edt Culture

Biljana - Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Boris Drenča – B92 blog

Bozóki Antal

Ch3d4 (Vojislav Bajakić)

Constrictoria Boa

CRZ Blog

cult - B92 blog

Danubius forum

Dario Hajrić - Sistem i lom

Dejan Pešić

Dijalog Net

DJ Ivica

Dnevnik slučajne domaćice

Dokona popadija

Dopisi iz Diznilenda

Đorđe Bojović

Dragana Đermanović

Džunglica

Edis Đerlek

Euterpaspeaks

FCBK

Građanski krug

Ivana Ćirković - Organ Vlasti

Ivy Jbte

Iz glave radio

Izvan kuhinje

Jelica Rogić

Just Bloggin'

Karanfilić

Kolopletilište

Kolumnista

Kontrapress

Kriza identiteta

Leksikon YU mitologije

Lestat Gianni

Liceulice

Logaritam

Loose Ends in Economics

Luka Božović

Mahlat

Majlab Tribune

Marko Jakšić

Marko Marjanović - Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Mesec, suncokret i ostale price

Milena Stošić

Milica Čalija - blog

Miloš Đajić

Miloš Sečujski - B92 blog

Milja Lukić

Miljan Paunović

Mr Black

Ne verujem u muk istine

Nebojša Knežević - yzmaya

Negoslava’s Blog

Nekorektan blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas - blog

Nikola Kolja Krstić

Novi Sad 2020

Novinarizmi

Novosadsko ubrojčavanje

Objektivno bolje

Od svega po malo

ODLEP

Osmi dan

Ostavite Teslu na miru

Pagankawebshtizza

Panonska revija ludosti

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pavle Mihajlović - Tržišno rešenje

Pećko pivo

Peščanik

Politiks tejps

Popovsko Dokonisanje

Prešlicavanje

Pressburger Csaba

RainDog po treći put među blogerima

Random Code and Beauty of Organic Entities

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sandra Simonović

Sara Radojković

Savesna

Spookyludila

Staša Koprivica - 100 lisica

Strahinja Krstić

Troblog

Urošević Ladislav - koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista

Vazda nešto

Večni dečak

Veličković::Blog

Velimir Mladenović - B92 blog

Vladan Slavković - Kraljevo online

VladanBa's Blog

Vladimir Greblaher - Zovitemeishmael

Vladimir Milutinović - Dvogled

Whatever… Nevermind

While Sleepwalking…

Žarko Ptiček

Žene sa Interneta

Organizacije i pokreti:

Beograđani protiv prohibicije

Centar E8

Centar za praktičnu politiku

Centrar za marginu

Civil Rights Defenders 

Dijalog

Evropski pokret u Srbiji

Fondacija Dokukino

Građanske inicijative
Labris - Organizacija za lezbejska ljudska prava

Kuća ljudskih prava i demokratije

Mreža za političku odgovornost

Share Fondacija / Share Defense

Srbija u pokretu

Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

Vojvođanski građanski centar

Za zdravu opštinu Stara Pazova

Građanke i građani:

Admir Smajović

Adriana Milićev

Aleksa Tamindžić

Aleksandar Atanasijević

Aleksandar Đoković

Aleksandar Jovičić

Aleksandar Kezić

Aleksandar Kokotović

Aleksandar Lučić

Aleksandar Milijašević

Aleksandar Stanojković

Aleksandar Vujić

Aleksandar Živadinović Ćupas

Aleksandra Anokić

Aleksandra Ćirić

Aleksandra Đerić

Aleksandra Ivanović

Aleksandra Jensen

Aleksandra Jovanović

Aleksandra Sokolović

Aleksandra Tanasin

Aleksandra Tomić

Alisa Oćuz

Ana Bellotti

Ana Čiča

Ana Kerečki

Ana Manić

Ana Marković

Ana Petrović

Ana Vučković

Anđela Milivojević

Angelina Radovanović

Anica Spasić

Biljana Kovačević

Biljana Kukić

Biljana Marinković

Biljana Mladenović

Biljana Stepanov

Bojan Cvejić

Bojan Radović

Bojana Cekić

Bojana Femić

Bojana Jevtović

Bojana Miković

Bojana Selaković

Boris Bašić

Boris Lučić

Boris Sijerković

Borislava Latković

Boško Hadžić

Branislava Nestorov

Branka Dobrić

Branka Romanić Todorović

Brankica Mandić

Dalibor Stojičić

Damir Marton

Dana Selaković

Danica Nikolić

Danijel Brakus

Danijel Milošević

Danijela Božović

Danijela Pejatović

Danijela Rafailović

Danijela Ranković

Danijela Tasić

Darko Vlahović

Dejan Košanin

Dejana Stevkovski

Denis Lazetić

Dijana Hinić

Dimitrije Petković

Dragan Murar 
Dušan Čučković

Đorđe Mančev

Đorđe Petrović

Đorđe Trikoš

Dragan Popović

Dragana Kostadinović

Dragana Pećo

Dragana Todorović

Dragana Zlatičanin

Dražen Zacero

Dubravka Nikolić

Dubravka Velat

Dunja Lazić

Đurđa Đukić

Dušica Petrović

Duško Jerkov

Dževid Sadović

Edita Miftari

Emina Kovačević

Filip Perić

Fismir Jahiu
Goran Miletić

Goran Zarić

Gordana Đurić

Gordana Milačić

Gordana Šajinović

Gordana Vrbić

Gorica Gligorijević

Irena Antonović

Irina Zahar Hinrichs

Iva Jović

Ivan Lukić

Ivan Popović

Ivan Rajović

Ivan Stanojević

Ivan Stevanović

Ivan Tot

Ivan Vlajić

Ivana Jakovljev

Ivana Mirčetić

Ivana Pajić

Jasmina Lazić

Jasmina Milojević

Jasmina Radovanović

Jelena Aleksić Đurović

Jelena Dukarić

Jelena Ignjatić

Jelena Jovanović

Jelena Kandić

Jelena Milojković

Jelena Paligorić

Jelena Petrović

Jelena Radanović

Jelena Simić

Jelena Stević

Jelena Tot

Jelisaveta Manojlović

Jelisaveta Mikulić

Jovana Gligorijević

Jovana Jakovljević

Jovana Kolarić

Jovana Milić

Jovana Pavlović

Jovana Polić

Jovana Prusina

Jovana Radovanović

Jovana Sikimić

Jovana Simić

Jovana Spremo

Jovana Tripunović

Jovana Vujičić

Jovana Vukić
Katarina Brašovan

Katarina Jakovljević

Katarina Tadić

Katarina Vuković

Ksenija Stojanović

Lav Kozakijević

Lazar Marjanović

Lazar Milovanović

Leopold Rollinger

Ljiljana Bukvić

Ljiljana Petrović

Ljubica Turudić

Ljubomir Medaković

Luka Rajić

Maja Aleksić

Maja Mićić

Maja Rogić

Maja Stojanović

Maja Vasić-Nikolić

Maja Vrtarić

Marija Avramović

Marija Đelić

Marija Janković

Marija Maša Bojičić

Marija Milosavljević

Marija Pavlović

Marija Penezić

Marija Radovanović

Marija Stanojčić

Marija Vukosavljević

Marijana Mašić

Marijana Toma

Marina Andromarta Bogojević

Marina Ristanović

Marina Stamenković

Marina Ugrinić
Marjan Maruna

Marko Bogunović

Marko Mitrović

Marko Vidojković

Maša Petković

Maša Živojinović

Mašan Minić

Mikaela Smičković

Milan Cvijić

Milan Đukić

Milan Lakić

Milana Malenić

Milana Ninković

Milanče Milosavljević

Milena Bogavac

Milena Dragićević

Milica Jovanović

Milica Maslovarić

Milica Stojanović

Milica Vasić

Milena Teofilović

Milomir Sekulić

Miloranka Ilić

Miloš Avramović

Miloš Dašić
Miloš Injac

Miloš Janković

Miloš Kuvekalović

Miloš MIhajlović

Miloš Nikolić

Miloš S. Nikolić

Miljenko Dereta

Mina Ilić

Mirjana Drašković-Ivica

Mirjana Miočinović

Mirko Rudić

Miroslava Marjanović

Mladen Manojlović

Mladen Mlađenović

Momir Pejatović

Nada Likar

Natalija Marjanović

Nataša Agbaba

Nataša Mijatović

Nataša Nikolić

Nataša Robulović

Nataša Topolac

Nebojša G. Mirković
Nebojša Otović

Nemanja Maraš

Nenad Nikolić

Nenad Vukadinović

Nikola Adžić

Nikola Pavlović

Nikola Ristić

Nikola Stanković

Nikola Tomić

Nina Savić

Ognjen Đerić

Olga Gligorović

Peđa Mitrović

Pera Marković

Petar Tančić

Predrag Voštinić

Radina Vučetić

Radmilo Marković

Rajma Isljami

Ratko Femić

Robert Čoban

Sandra Popović

Sanja Anđelković

Sanja Jović

Sanja Pavlović

Sanja Zrnić

Sara Dereta

Saška Karamarković

Selma Lazović

Slavica Slatinac

Slavica Stojanović

Slaviša Marenović

Slobodan Joksimović

Slobodan Srdić

Slobodan Srdić

Slobodan Todorović

Snežana Bačlija Knoch 

Snežana Bogić

Snežana Čongradin

Snežana Joksimović

Snežana Marković

Snežana Radošević

Sofija Mandić

Sofija Marjanović

Srđan Dinčić

Srđan Novaković

Stefan Aleksić

Stefan Ćorić

Stefan Jovanović

Stefan Šparavalo

Stevan Đekić

Stevan Ristić

Suzana Stojićević

Sveta Matić

Svetlana Stefanović

Svetlana Vasić 

Tamara Glišić

Tamara Spaić

Tanja Mladenović
Tatjana Drapšin

Tatjana Gluvaković

Tatjana Radunović

Teodora Tomić

Tešić Andrijana

Tomislav Ilić

Tomislav Mrčela

Una German

Uroš Jovanović

Vanesa Nikolić

Vanja Lazin

Veljko Radunović

Vera Potparić

Veselin Nasufović

Vesna Đukanović

Vesna Mićanović

Vesna Miletić

Vesna Pešić

Vesna Vasiljević

Viktor Nagradić

Višnja Filipović

Višnja Pokorni

Vladimir Marović

Vladimir Stojanović

Vuk Velebit

Vukan Simonović

Vukašin Obradović

Zdravko Janković

Zoran B. Nikolić

Zorana Šobot Matić

Zorica Filipović

Zorica Šćepanović

Žarka Radoja

Žarko Canić

Žarko Ogrizović

Željka Pantelić